Anticka Plasticna Hirurgija (2011)

Istorija plasticne hirurgije je stara koliko i istorija čovčanstva i medicine. Konvencionalno se deli na preistorijsku, hirurgiju starog veka, srednjeg veka do renesanse, od renesanse do modernih vremena i savremenu hirurgiju. Primtivna operativna hirurgija je rađena instiktivno i iskustveno- labavi zub je vađen, absces otvaran, krvarenje zaustavljano od strane ljudi koji su bili u okruženju. U Vavilonu su obolele stavljali na trg gde su mu svi mogli prići i ispitati kako bi se našao onaj koji može najviše pomoći. 1750 g.pne. je na stubu ispisan Hamurabijev zakonik u kome su predviđene nagrade i kazne za hirurge. Natpisi na egipatskim grobnicama 2000-3000 g.pne. opisuju lečenje preloma sa udlagama, vršenje cirkumcizije (obrezivanje), trepanacije lobanje(hirurško otvaranje lobanje), kao i amputacija ekstremiteta. U Indiji se takođe razvila istovremeno hirurgija a neke zapisane operativne tehnike u Susruti se primenjuju i danas (rekonstrukcija nosa, rinoplastike, vezikolitotomije, incizije abscesa i opis hirurških instrumenata). Jevreji su se isticali u higijeni i preventivnoj medicini, Kinezi u akupunkturi. U Grčkoj je najpoznatija od škola bilaHipokratova (460-370 g.pne.) škola (460-130 g.pne.), koji je predavao i pisao o hirurgiji (Corus Hipocraticum). Opisao je imobilizacija i ekstenziju, repoziciju luksacija i lečenje rana kao i izreku “Vis mediacatrih naturae”- moć prirode je velika. Grčku medicinu nasleđuje i unapređuje Aleksandrijska škola progresom u anatomiji sa podvezivanjem krvnih sudova i elektivnim operacijama. Od 150 g.pne. počinje grčko-rimska medicina (Galen i Celzus). Nakon pada rimske imperije hirurški centar postaje Vizantija (Oribszij i Persan).